Саобраћајна средства на електрични погон и хибридна возила
ИСТОРИЈА ЕЛЕКТРОМОБИЛА
Електрични аутомобил аутомобил који се покреће електромотором, користећи електричну енергију похрањену у акумулатору, или другим уређајима за похрану енергије. Електрични аутомобили су били популарни крајем 19. и почетком 20. века, док су унапређења мотора са унутарњим сагоревањем и масовна производња јефтинијег возила на бензин довели до смањења кориштења возила на електрични погон.
Познаваоци историје аутомобилизма добро знају како је она заправо започела електромобилом – возила на електрични погон су крајем 19. века доминирала над аутомобилима који користе моторе са унутрашњим сагоревањем. Данас се то чини чудним, али електромобили су испрва били далеко популарнији, док су на прелазу претходна два века возила покретана дериватима нафте била ретка. Постојала је и трећа група – парни аутомобили.
Године 1900. најпродаванији аутомобил на глобалном тржишту био је електрични ауто који, за разлику од аутомобила на бензин, није имао проблем са вибрацијом, непријатним мирисима и стварањем буке. Такође, када је јутро било хладно, власницима аутомобила на пару било је потребно око 45 минута да загреју и покрену своје возило. Пристојни путеви су притом постојали једино у градовима, па су локалне вожње биле најчешће и ограничен домет електричног аутомобила није долазио до изражаја.
Развој електричних возила почиње у железници. Вагоне је покретао минијатурни мотор који је 1835. године развио Американац Томас Давенпорт. Истовремено, шкотски изумитељ Роберт Дејвидсон конструисао је прву електричну локомотиву, а први аутомобил направио је Роберт Андерсон, такође у Шкотској. Развој нешто успешнијих модела са батеријама за једнократну употребу почиње следеће деценије у САД, док ће масовнију производњу доживети тек на самом крају XИX века.
Године 1899. белгијски тркачки електромобил La Jamais Contente први пут достиже брзину од 100 километара на час и поставља светски рекорд брзином од скоро 110 km/h. Прве комерцијалне примерке произвођача Електрик Кериџ енд Вегон компани из Филаделфије возили су њујоршки таксисти. Модел пхаетон је 1902. године могао да пређе 30 километара брзином једва нешто већом од 20 km/h. Коштао је 2000 долара.
До Првог светског рата појавило се више од 100 произвођача електричних аутомобила, али након рата, како су путеви постајали бољи, а цена бензина падала, електромобили губе тржиште – купују се ређе и цена им расте. Последњи ударац задао им је Хенри Форд са својим моделима од 500 долара. Цена електричних аутомобила наставила је да расте између два светска рата, па су током тридесетих година готово нестали.
Први електрични аутомобил:
Електрична возила
О електричним возилима (EV) се обично размишља као о нечему веома савременом или чак као о нечему што припада будућности. Такав став има свог основа мада је истина сасвим другачија. EV су се појавила упоредо или чак пре возила са моторима са унутрашњим сагоревањем (СУС). 1895.године када је аутомобилска индустрија почела да се развија, многи
конструктори су сматрали да ће електрични погон бити усвојен за покретање друмских возила. Узроке за такав став треба тражити у чињеници да је технологија коришћена у електричном трамвају у то време била добро развијена док су се мотори СУС тада тек почели развијати. У то време погонски систем EV сачињавали су: оловни акумулатори и мотор једносмерне
струје чија је брзина регулисана посредством отпорника. Примат СУС мотора над електричним погоном осигуран је око 1915.године. Тада су степен и брзина развоја СУС мотора у односу на електрични погон били такви да су обезбеђивали задовољење тежње људи за све бржим и снажнијим возилима. Један од могућих узрока који су коначно у први план избацили возила са СУС мотором била је појава електричног покретача СУС мотора. Уз његову употребу вожња возила са СУС мотором постала је једнако удобна као вожња електричним возилом (изузев буке). Последица свих неповољних услова за развој EV довела је до готово потпуног престанка развоја и производње електричних возила око 1920.године.
Ренесанса EV наступа шездесетих година са развојем еколошке свести код људи. Енергетска криза седамдесетих додатно је убрзала истраживања на пољу EV .
Један од основних недостатака EV у односу на класична возила (саСУС мотором) лежи у чињеници да је домет оваквих возила знатно мањи.Као компромисно решење појављују се хибридна електрична возила, која комбинују два различита погона, од којих је један управо електрични.
конструктори су сматрали да ће електрични погон бити усвојен за покретање друмских возила. Узроке за такав став треба тражити у чињеници да је технологија коришћена у електричном трамвају у то време била добро развијена док су се мотори СУС тада тек почели развијати. У то време погонски систем EV сачињавали су: оловни акумулатори и мотор једносмерне
струје чија је брзина регулисана посредством отпорника. Примат СУС мотора над електричним погоном осигуран је око 1915.године. Тада су степен и брзина развоја СУС мотора у односу на електрични погон били такви да су обезбеђивали задовољење тежње људи за све бржим и снажнијим возилима. Један од могућих узрока који су коначно у први план избацили возила са СУС мотором била је појава електричног покретача СУС мотора. Уз његову употребу вожња возила са СУС мотором постала је једнако удобна као вожња електричним возилом (изузев буке). Последица свих неповољних услова за развој EV довела је до готово потпуног престанка развоја и производње електричних возила око 1920.године.
Ренесанса EV наступа шездесетих година са развојем еколошке свести код људи. Енергетска криза седамдесетих додатно је убрзала истраживања на пољу EV .
Један од основних недостатака EV у односу на класична возила (саСУС мотором) лежи у чињеници да је домет оваквих возила знатно мањи.Као компромисно решење појављују се хибридна електрична возила, која комбинују два различита погона, од којих је један управо електрични.
Хибридна Електрична Возила (HEV)
HEV спадају у возила са ниском емисијом штетних гасова (LEV – Low Emission Vehicles).
ХИБРИДНА ВОЗИЛА: Ова возила за своје покретање користе два или више извора енергије уместо једног, како је то код традиционалног возила. Најчешће је то комбинација СУС мотора и електромотора (нпр. TOYOTA-Prius) Постоје различите комбинације спреге и деловања СУС и електромотора. У неким случајевима као што је код паралелних хибрида снагу на точкове преносе и један и други, док код серијског хибрида точкове покреће искључиво електромотор због његове еластичности и степена корисног дејства а СУС мотор служи да радећи на најоптималнијем броју обртаја мотора када је степен искоришћења највећи, производи струју за пуњење батерија. Наравно, потребно је да се постигне што мања потрошња и емисија штетних гасова, али да перформансе возила као што су: убрзање, максимална брзина, аутономија... буду једнаке или боље него код возила које покрећу искључиво СУС мотори.
ХИБРИДНА ВОЗИЛА: Ова возила за своје покретање користе два или више извора енергије уместо једног, како је то код традиционалног возила. Најчешће је то комбинација СУС мотора и електромотора (нпр. TOYOTA-Prius) Постоје различите комбинације спреге и деловања СУС и електромотора. У неким случајевима као што је код паралелних хибрида снагу на точкове преносе и један и други, док код серијског хибрида точкове покреће искључиво електромотор због његове еластичности и степена корисног дејства а СУС мотор служи да радећи на најоптималнијем броју обртаја мотора када је степен искоришћења највећи, производи струју за пуњење батерија. Наравно, потребно је да се постигне што мања потрошња и емисија штетних гасова, али да перформансе возила као што су: убрзање, максимална брзина, аутономија... буду једнаке или боље него код возила које покрећу искључиво СУС мотори.